SHTAYGA / neobjavljeni tekst o merlinki

shtayga  shtayga  shtayga - bilo je ispisano svuda.

po fasadama, i po zidu sobe koju sam delio sa starijim bratom.

precrtavao sam ovu reč i pre nego sam naučio da pišem.

ja sam sa štajge, kad me neko pita.

mnogima zvuči kao da je reč o nečemu što je iza pinosave.

to ti je picin park, železnička - objašnjavam.

a između je moje školsko dvorište.  i merlinka.

kada me pitaju o detinjstvu, pričam o njemu. ili o njoj, zavisi od sagovornika.

kada sam pitan da pišem o njemu/njoj, odlučio sam da pričam o svom odrastanju.

nezgodno je malo.

legenda se prepliće sa sećanjem. ali utisak ne vara.

komšinica.

ako je bila komšinica ona koja je radila u pržionici kafe, komšinica je i ova što je radila ispred.

a radila je, to sam znao.

nikada mi to niko nije rekao, iako su o tome pred nama pričale i pre nego sam znao koliko je težak školski ranac.

koliko je bilo uobičajeno da su one tu, toliko je bilo pristojno reći im dobar dan.

umorna sam, radila sam.

bio jedan, bila dvojica.

samo jedno pušenje.

danas nema posla, šta ću da jedem.

svakodnevno i egzistencijalno koliko i priča devojke iz pržionice.

dok sam prolazio pored njih, nekada sam pogađao - muško ili žensko.

one su uvek bile tu, stajale. mi smo prolazili.

znale su svoje mesto. mi smo im znali smene.

uvek su bile tu, osim kada nisu.

kada jedne nema u njenom terminu, na njenom mestu, znaš da radi.

nekada ih nije bilo na duže. interesovali smo se, a neki od nas su i brinuli.

video sam sanelu, išla je da sahrani majku.

neke se nikada nisu vratile. valjda ih je neko sahranio.

prolazio sam pored nekih i zadržavao dah.

šta zna dete. a zna.

bile su neke ciganke. ono, ganfure.

neke nisu nosile štikle.

čarape mrežaste, ne toliko zbog fetiša koliko zbog toga što se manje cepaju.

pitao sam se kako im nije bilo hladno. neke su izgledale kao da im je hladno.

bila jedna debela. sa dugom lepom plavom kosom. valjda debela, pa joj kosa bila adut.

debelu sam jednom video u školskom.

ja pokušavam da ubacim loptu u koš, a dvojica ubacuju u nju.

jedan u dupe, drugi u usta.

tek godinama kasnije sam se zapitao da li debela ima drugačiji izraz lica kada je za kosu vuče civil ili dvojica uniformisanih policajaca.

merlinku nikada nisam video  kako radi.

samo kako pregovara.

one se nisu stidele. mušterije su se stidele.

uvek su odgovarali sa - ma, imam pare.

i uvek su tražili popust. jer su to bile jedine pare koje su imali.

ja sam bio dete.

jedno od onih koje sestre od strica vode u bioskop i traže mu da je zovu mama.

otuda je moje razočaranje bilo veće kada sam tražio mami da me vodi u bioskop a ona nije htela.

a ja sam baš hteo da idem u bioskop da gledam film, rekla mi je komšinica da je je glumila.

kada je mama shvatila da je komšinica merlinka, diskusija je bila završena.

ali smo zajedno gledali spot u kojem je i merlinka.
pevušili smo And nothing you can do just let me to, Find a way out far from people. No way out, another time, another place, love is hell

kada sam mnogo godina kasnije gledao žilnikov marble ass, prepoznao sam više stvari u njemu nego na porodičnim fotografijama.

gledao sam da li sam negde u pozadini sa rancem na leđima ili košarkaškom loptom.

čuo sam ono što sam čuo toliko puta pre, tu ispred moje osnovne gde smo tražili gumicu za brisanje, a sestra sestri drugačiju gumicu.

postoji tu negde u mojoj glavi jedno bure. rđavo i bunar duboko.

kad se nagneš onako detinje da vidiš šta je u njemu,

merlinkini peroksidirani pramenovi skamene te kao meduza.

da su je našli u buretu. da je nikada nisu našli. da su samo delove našli.
da su je ubili, to sam čuo.

pisala je knjigu. o tebi. pa si se ti uplašio pa si je ubio. ti si je ubio.

ili ja. ili neki političar.

ta reč strašnija i od same meduze.

možda jedan od one dvojice što su jebali debelu. možda obojica.

ako su je stvarno sekli, nadam se da su joj odsekli kurac prvo.

ne zna se šta se desilo. ja neću da znam.

ali hoću da se na njenom ćošku tu ispred osnovne škole postavi kondomat.

da i klinci i sestre i komšinice uvek imaju gumicu.